Ако у Google претраживачу укуцате „zločini Srba u Prijedoru“, изаће вам 139,000 резултата, а неки од понуђених наслова гласе овако „Pokolj u Prijedoru“, „Ce,tnicki zlocini u Prijedoru i Kozarcu“, „Prijedor, zabranjena riječ“, „Naši dragi ratni zločin(c)i“, „ETNIČKO ČIŠĆENJE U PRIJEDORU“, „Savršeni lanac srpskih zločina“, „Prijedor je 'bosansko-krajiška Srebrenica' “, итд.
Ако у претраживач укуцате „Zločini Muslimana nad Srbima u Prijedoru“, изаће вам 35,900 резлтата, од којих су прва три наслова „Suđenje Karadžiću: Stakić potvrdio teške zločine nad muslimanima i Hrvatima u Prijedoru“, „Prijedor, zabranjena riječ“, „Cet,nicki zlocini u Prijedoru i Kozarcu“.
Нађе се потом и по неки наслов који упућује да се у Приједору страдали и Срби, да је дошло до великог сукоба а не само српске једностране „агресије“, да су Срби послије преузимања власти у Приједору понудили Муслиманима и Хрватима мирно ријешење и слично, али и даље доминирају наслови који упућују да су Срби у Приједору починили планирани злочин или геноцид, а да при том нико не даје поуздан доказ да је постојао план о истребљењу приједорских Муслимана и Хрвата 1992. године.
Ове резултате би могли објаснити ажурношћу и посвећеношћу Бошњака (Муслимана) циљу да се Срби оптуже за грађански рат као једини кривци, а по могућности и да дође до укидања Републике Српске као „геноцидне творевине“, као и српском неодговорношћу и незаинтереновашћу за спорне догађаје из новије историје. Док су бошњачко-хрватске организације и институције одавно схватиле моћ интернета и других врста пропаганде, српске институције и организације краси иста она пасивност због које су изгубили пропагандни рат током деведесетих година.
Међутим, тешко је објаснити зашто млади НВО активисти из Приједора не показују занимање и за српске жртве или за аргументе српске стране, који говоре о наоружавању приједорских Муслимана (Бошњака) и Хрвата и о њиховој припреми за рат са Србима? Још мање је јасно, због чега млади активисти не говоре о злочинима муслиманско-хрватских паравојних формација над Муслиманима у Приједору?
У нади да омладинци то не раде из зле намјере, нити да су плаћени да шуте о тим шкакљивим стварима, а данас се за егзистенцију сналази ко како може и умије, узећемо себи за право да њима али и институцијама Републике Српске и града Приједора скренемо пажњу и на злочине муслиманско-хрватских паравојних формација током 1992-1993. године. Приказаћемо само злочине почињене над цивилима засноване на изворним документима које посједујемо, јер смо већ писали и указивали на ратне сукобе у Приједору.